Jedan kutak za poeziju

[Tatjana]

Evo jedne teme koja će nekima možda biti i dosadna. Ali nadam se da ipak neću ostati usamljena, i da će još neko, sem mene, iskuckati ovdje nešto lijepo!

GRADINAR- pjesma broj 41


Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumljati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam okolo i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

[djole22]

Ovo je jedna od mojih pesama koje su kratke tj. napisane u malo reci ali koje puno govore

Zivot je samo jedan,
i srce moje kucace samo jednom,
a ti nezno dodiruj svaki moj trag
i gledaj kako umirem... za tobom

[Anidda]

Iskucati nešto "pozajmljeno" ili nešto svoje?! :wink:

----------------------
"In my world only you
make me do for love
what I would not do..."

[Staša]

Toliko hrabra nisam da kuckam svoje stihove ovde ,stoga evo provereno dobro :

Vladislav Petković Dis - MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

[Tatjana]

Iskucati nešto "pozajmljeno" ili nešto svoje?! :wink:

----------------------
"In my world only you
make me do for love
what I would not do..."

Nije bitno, u obzir dolazi i jedno i drugo!

:poz

[Anidda]

Evo ipak ide nešto "pozajmljeno" :wink:
Jeste "muška",ali…

"Never Give All The Heart"
by William Butler Yeats

Never give all the heart
For love will hardly seem
Worth thinking of to passionate women
If it seems certain.
And they never dream that it fades out
From kiss to kiss
For everything that lovely is
A brief,dreamy,kind delight.
Oh,never give the heart outright
For they,for all smooth lips can say
Have given their hearts up to the play.
An who could play it well enough,
If deaf and dumb and blind with love?
He that made this knows all the cost
For he gave all his heart and lost.

---------------------------
"In my world only you
make me do for love
what I would not do..."

[TaN|a]

Ovo su samo neki od omiljenih ...

Ljubav

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i rešetkastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

( Ivan V. Lalic)

--------------------------------------------------------------------------------------

Zelja

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji ...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira ... ?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira ...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim ...

(Dragana Konstantinovic)

--------------------------------------------------------------------------------------

Tebi ljubav

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline ...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče ...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine ...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve ...?

(Dragana Konstantinovic)

--------------------------------------------------------------------------------------

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se neces spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

(Desanka Maksimovic)

[majal]

"Koracam jos kao da idem...." - Ivo Andric

Koracam jos kao da idem necem u susret,
gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.

Kamen koji moze samo da tone,
zavesa koja se svega jednom spusta, a nikad ne dize,
prica o ptici, za koju se zna jedino da je odeletela.

Zivota nema,
smrt ne dolazi,,
neshvatljiva duga,nepodnosljivo duga,
ljudska sudbina.

[Anidda]

Izgleda da je ovaj kutak pomalo zaboravljen.
Ili se poezija baš i ne čita?! 8)

No evo nešto kratko,ali poučno... :wink:

"Knjiga života"
Safvet-beg Bašagić


Knjiga je života uzvišeno štivo,
ko se naš'o da je,kako treba,shvati?
I ja sam je dugo proučav'o živo,
al' na koncu konca vila mi je lati.

Nije za te-reče-ta teška lektira,
traži djela što ih samrtnici tvore,
u njima ćeš naći svojoj duši mira;
knjiga je života kano burno more.

Dokle shvatiš iz nje jedan redak samo,
k'o u slatkom sanku minuće ti žiće,
ah-teško je,teško,zaploviti tamo,
a još teže kakvo učinit' otkriće!

Uzmi,Mirza,ružu,pa u njojzi traži
svojoj mašti boja,svojoj pjesmi hrane;
rumenilo njeno nek' ti dušu blaži,
da se knjige žića zauvijek mane!

-------------------------
"In my world only you
make me do for love
what I would not do..."

[Staša]

Desanka Maksimović - STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja, čekanje i stra'
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
O čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve do zvezda sja;
Izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva !

[coye]

sanjala sam te...
sanjala sam te kako mi grlis kolena
kako cvilis ponizno poput nekog psa
zelis da me dodirnes , pomirises kosu , osetis usne ...
Ne!
oholo se smejem i poigravam tobom ..
zavlacim ti ruke u kosu , mrsim je .. cupam te !
a ti nista ne govoris
Mozda ne smes ? Ne smes!
pustam te da mi ljubis ruke a onda ti
neocekivano zabijam nokte u kozu
Krv .. Bol ... Razocaranje .......
Ona place kao da njoj tece krv iz obraza ... iz srca ... Sama .....
Zove ga !
Sama .....
A onda po ko zna koji put
sprema se da izadje , da pokaze svoju novu frizuru
ili pak drugaciji nacin sminkanja
... nastavlja da uziva u sebi i svojoj zavodljivosti .....
.
.
.

odvlaci Ga iz gomile i
zapocinje igru
sa njoj vec dobro poznatim krajem

Zasto ??




ovako je izgledala moja dusa pre 7 godina :hair:
i ovo je nekako jedina pesma koja i dalje ima smisla posle svog tog vremena .

[Tatjana]

PJESMA BROJ 36 - GRADINAR

RABINDRANT TAGORE


On mi došapnu: "Dragana, podigni oči tvoje":
Ja ga surovo prekoreh i rekoh: "Odlazi!" ali se on i ne pomače sa mesta.
Stajao je preda mnom držeći obe ruke moje.
Rekoh mu: "Ostavi me!" ali on ne ode.
Priljubio je svoje lice uz moje uho.
Pogledah ga i rekoh mu: "Neka te je sram!" ali on ne hajaše za to.
Njegove mi usne dodirnuše obraz. Uzdrhtah i rekoh mu:
"Drznuo si se i suviše!" ali on nije znao za stid.
Udenu u kosu moju jedan cvet. A ja mu rekoh:
"Ne pomaže ti ništa!" ali on stajaše tu nepomično.
Skide venac sa moga vrata i ode.
A ja plačem i pitam srce svoje: "Zašto se ne vraća?"


PJESMA BROJ 51 - GRADINAR

TAGORE


Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se raziđemo.
Zaboravi ovu noć, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskaju prazninu na srce i ono mi satire grudi.


TAGORE


"Sve što daju tvoje darežljive ruke primam. Inače ne molim ni za šta."
"Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."
"Ako ima za mene koji izgubljeni cvetak, poneću ga u svom srcu."
"Ali ako ima trnja?"
"Trpeću."
"Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."
"Kada bi samo jednom htela da podigneš svoje ljupke oči k mome licu,
moj bi život bio zaslađen i posle smrti."
"Ali ako bi pogled njihov bio svirep?"
"Pustio bih ga da probode moje srce."
"Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."




OPOMENA

DESANKA MAKSIMOVIĆ


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.




ZA LAŽI IZGOVORENE IZ MILOSRĐA

DESANKA MAKSIMOVIĆ



Trazim pomilovanje

za one koji nemaju snage

zlome kazati da je zao

niti rđavome da je rđav,

za onoga kome je žao čoveka

istinom unesrećiti;

za ljude koji lažu iz milosrđa.

Za čoveka koji će ponižen biti,

radije nego da nekog ponizi,

za onoga koji i kad nazre

obrazinu kome na licu

nema srca da je ždere,

za ljude koji ne mogu da uvrede

ni čoveka druge misli i vere,

za one koji nikada ne bi mogli

drugome presudu da izriču,

kojima se sve sudije čine stroge,

za svaku milosrdnu lažnu priču

i slične njima slabosti mnoge.

[JelenaBG]

Nisam mogla da odolim a da ne napisem nesto, kada je ova tema u pitanju.
Pa, evo, odlucila sam se za mog omoljenog, bozanstvenog Crnjanskog.

SERENATA

Cuj, place Mesec mlad i zut.
Slusaj me, draga, poslednji put.

Umrecu, pa kad se zazelis mene,
Ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog, zutog.

Pevace ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni clanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu sto vene.
Ah, niko nema casti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.


Potkamien, u Galiciji, 1915.

[JelenaBG]

Moram jos da dodam i naseg velikog Momcila Nastasijevica, nepravedno zapostavljenog.

Iz treceg lirskog kruga pod nazivom "Bdenja"

TRAG

Cudno li me slobodi ovo,
cudnije li veza.

Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A cudno zastrepi srce,
a studim.

Lubeci sta li to ubijam,
sta li budim?

Jer i pepeo ce vetri razneti,
a nema razresenja.

Tonu bez potonuca,
bez dna u nalazenju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnazenja.

Vreo se ulivam,
a cudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeci sta li to ubijam,
sta li budim?

[Mary]

If...

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kada svi oko tebe gube svoje i tebe okrivljuju za to,

Ako mozes da verujes sebi kada svi u tebe sumnjaju i cak pridodajes njihovim sumnjama,

Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje
ili ako si prevaren da ne lazes
ili ako si omrznut da ne mrzis
a pored toga da ne izgledas predobar i premudar.

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako mozes da razmisljas a da ti mastanje ne bude cilj,

Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom i da smatras te dve varalice istim,

Ako mozes da podneses da su istinu koju si rekao izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,
ili da posmatras propast onoga cemu si posvetio ceo zivot i da pogrbljen dotrajalim alatom ponovo stvaras.

Ako mozes da stavis na gomilu sve sto imas i da bacis na kocku,

izgubis i opet pocnes ispocetka,
i nikad ne izustis rec o tom gubitku,

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive da te sluze iako ih vise nemas
i tako izdrzis kad nema nicega u tebi
osim volje koja ti uzvikuje ISTRAJ!!!

Ako mozes da razgovaras s najnizim a da pritom sacuvas dostojanstvo,
ili da setas s kraljevima a da ne izgubis razumevanje za obicne ljude,

Ako ni prijatelji ni neprijatelji ne mogu da te uvrede,

Ako te svi cene al' ne previse,

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravan minut sadrzajem koji traje sesdeset sekundi,
Tvoja je zemlja i sve sto je na njoj
a iznad svega bices covek sine moj!



E. Kipling (Nobelova nagrada1907.god.)

[GALA]

PESNA ZENI Jovan Ducic

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja rec u sumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
Jer je san o sreci visi nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo sto dusa prosneva;
Poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
Ti bese misao moja ocarana;
Simbol svih tastina porazan i leden,

A ti ne postojis nit si postojala;
Rodjena u mojoj tisini i cami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

[JOCIKA]

BORHES
"TRENUCI"

Kada bih ovaj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više,
bio bih gluplji nego što bejah zaista,
vrlo malo stvari bi ozbiljno shvatio.
Bio bih manje čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,više putovao,
više sutona posmatrao,na više planina popeo,
više reka preplivao…
Išao bih na još više mesta na koja nikada nisam otišao.
Jeo manje boba,a više sladoleda,
imao više stvarnih,a manje izmišljenih problema.
Ja sam od onih koji razumno i plodno prožive
svaki minut svoga života,
imao sam jasno i časno raditi.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer ako ne znate,život je od toga sačinjen,
od trenova samo.
Nemoj pogrešiti sada.
Ja sam bio od onih što nikada nisu išli
bez toplomera,termofora,kišobrana i padobrana.
Kada bih opet mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao.
Kada bih život ponovo pred sobom imao…
Ali vidite,imam 85 godina i znam da umirem…

[marria]

Daleki, dragi dani nesveli,
nikad da mine ta slika, taj glas,
tih godina mnogo smo voleli,
ali su malo voleli nas... :harfa:

[IKICA]

Čeznem da ti kažem najdublje reči
Ovo je bila tema jednog mog pismenog zadatka,i napiacu vam par recenica.
-Sta predstavljaju tople reci? Ljubav, prijateljstvo, iskrenost, sta?
Setajuci hodnicima mog srca, nailazim na topao, iskren nezan kutak pun osecanja, ljubavi, zelje za zivotom. Oko mene je tama, tisina, ali kao da ova tisina govori, kao da razgovaram sa slikama i belim hladnim zidovima......
-Samoca mi prija, ali ipak osecam neku toplinu, osecam nemir, osecam da zelim da vrisnem jako da kazem glasno da mi je potrebno tvoje razumevanje, potrebna mi je tvoja ljubav a ne ovi monotoni zidovi i ova nema tisina.......
-....potreban mi je "neko" ko zasluzuje moju ljubav, neko ko ce me voleti cisto i iskreno bas kao i ja tebe,potreban mi je neko ko je sladji od bilo cega na svetu,potreban mi je neko....a taj neko si ti......

eto to su neki delovi mog pismenog zadatka

[IKICA]

"Tiho tiho u grob se spremam
zasto da zivim, kad tebe nemam,
umrecu jedne besane noci,
dok cela priroda spi,
zamnom niko plakati nece
samo majka,a mozda i ti..."

[JeLeNa^]

Jelena zena koje nema

Ivo Andric


Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

.......
U najgorim casovima noci- a noc je bila uvek zlo vreme moga zivota-
biva ponekad da se javi nesto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a sta gore, sta iza a sta
ispred. Ziv sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez
mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da
negde preza ruku kojom hoce nesto da mi doda. I ja zivo zelim da
podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi.
Tako ostajemo u tom bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog
nerodjenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni
kako se stvarno zovemo. Ono sto je zivo i jasno u mojom svesti,
to je nasa zelja koja je jedna. Po toj zelji i znam da postojimo,
ona je jedino sto nas vezuje i sto znamo jedno o drugom.

.........
Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam da se iza
mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala
je tu trenutak - dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj
dah), a onda mi je polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati
kako ni po cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku
ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka koja ima
svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i isto takvu mekocu
i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svecano krut.

Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene,
jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam, nje vise nije
bilo.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da
cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali
nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca
prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih
sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da
se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne
prestanem da je iscekujem!

[ena]

LXI

Neka je blazen dan,mesec i doba,
Godina,cas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodise oka dva, sputase oba.

Blazene prve patnje koje vezu
U slatkom spoju sa ljubavlju mene,
I luk i strele sto pogodise me,
I rane koje do srca mi sezu.

Blazeni bili svi glasovi, koje
Uz uzdah, zudnju i suze bez broja
Prosuh, zovuci ime Gospe moje;

I blazene sve hartije gde pisem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena, i nicija vise.

Francesko Petrarka

[Ivana***]

PROSJAK

Za milostinju molio je
stojeci kraj vrata svetog hrama,
od gladi, zedji i od patnje
sav kost i koza, beda sama.

Proseci samo komad hleba
on pogledom je preklinjao,
a neko mu je kamen hladan
u ispruzenu ruku dao.

Tako sam i ja ljubav tvoju
zazivao pun ocajanja;
i tako navek ti obmanu
najlepsa moja osecanja.

Preuzeto iz "Beli se jedno jedro samo" , ljubavne i druge pesme- Mihail Ljermontov. :buketic:

[no name]

SAMOCA- Miroslav Antic

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da izdrzis samocu.

Dzinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira cistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlaci se u prasume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da prebrodis trenutak
jer trenutak je tezi
i strasniji i duzi
od vremena i vecnosti.



JA LJUBLJAH VAS... Aleksandar Puskin

Ja ljubljah Vas, I možda jošte nije
U duši mojoj nestao svaki trag
Te kobne strasti. Al’ više necu
Da mutim Vašeg srca pokoj drag.
Ja ljubljah Vas bez reci i bez nade
I trzah sumnjom strasti srca svog;
Ja ljubljah tako iskreno i nežno
Da drugi toliko Vas ljubi, neka Vam da Bog!

SONET 66- Šekspir

Vapijem za smrću, jer me smori jad
Što vidim pravu zaslužnost u bedi;
I bednu ništavnost u raskoši sad;
I prevarenu vernost kako bledi;
I čast ukazanu nedostojnom nje;
Probludničeno devičanstvo divno
I osramoćeno savršeno sve;
Moć od nemoćnih porušenu kivno
I vlašću ućutkanog onog koji zna.
Ludost što ima nadzor nad veštinom;
Dobro zarobljeno i u službi zla;
I svu iskrenost zvanu glupim činom.
Umro bih odmah smoren od tih zala,
Kada mi ljubav još ne bi ostala.



BLAGO TEBI... Aleksa Santic

Blago tebi, ako na svijetu
Nađeš srce, u kom vjera sjaji,
U kome se čista ljubav taji
Kao miris u rosnom cvijetu.
Ljepšeg dara od tog' dara nema, -
U toj sreći tek bi sreća bila;
Čisto srce nebeska su krila,
Što ih Gospod s blagoslovom sprema.
Blago tebi, ako vjerno bije
Na tvom srcu jedno srce drugo:
Skrsti ruke i moli se dugo
Onoj Misli, što nad tobom bdije.

[anelejn]

Besmrtna pesma-Miroslav Antic


Ako ti jave:umro sam
ti znas-ja to ne umem

Ljubav jedini vazduh
koji sam udisao
i osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo
Da zamnom ostane nesto
kao leprsav trag

Nemoj da budes tuzna
tako mi je stalo da ostnem u tebi
******st cudno drag

Hocu kad gledas u nebo
i tunamigni meni
i neka bude tajna

Uprkos danima svim
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni
upamti: to je dosao uvek
sasav letim i zivim.


p.s.mene ova pesma odusevljava!!

[marria]

NE DAJ SE, INES

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko traži"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta



Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines

[Ivana***]

I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...



27. augusta 1896

[suzyqute]

Videla sam pre i posle

Videla sam svu moć neiskorišćenog uma.
Videla sam Mesečevu travku,
posmatranu u našim uslovima.
Videla sam konačnu belinu crne rupe.
Videla sam dolazak Proroka
sa olujnim vetrom Crvene Planete.
Kao Oni i Mi nekada.
Videla sam Vrtove Raja bez onog drveta,
sa Simonettom Vespucci.
Videla sam silazak Anđela
i nežni treptaj krila.
Videla sam pogled sa Olimpa i brzinu kometa.
Videla sam hod olovnih nogu, u mori sna,
kad moraš da bežiš, da se prisiliš
da otvoriš oči, da se probudiš.
Videla sam oči uplakane i gladne dece pustinje.

Videla sam pre i posle

Videla sam jake gradove i množinu sveta.
Maratone i mostove ispunjene telima u pokretu,
|s kraja na kraj sveta.
Trkače Smisla u besmislu cilja.
Videla sam moje oči svih boja
i pastelnih nijansi.
Videla sam Dantea i deveti, deseti krug Pakla.
Videla sam uzvišenu Svetlost i Njega Samog.
Videla sam zračenje atoma
i blagost grčkih boginja.
Videla sam tebe sa hiljadu drugih.
Videla sam sebe u ogledalu bez lika.
Videla sam sve ono što drugi nisu stigli.

Videla sam pre i posle

Videla sam istoriju Kamena
i njegove albume iz detinjstva.
Videla sam neumoljive predele pustošenja
i mlečni orgazam ludih krava.
Električne stolice, hoklice i ormane,
za sve vrste odela po meri i bez mere,
kao i osuđene na smrt vešanjem.
Videla sam pojavu Čuda u traci vremena.
Videla sam čudne statistike:
1,9 Amerikanaca na jedan automobil.
A gde je tu vozač i koji deo tela vozi?
Videla sam ljude kako broje novac
i oplođuju ga umesto žena.
Videla sam iskušenje Ljubavi i tajnu Ruže.
Videla sam simetriju katedrala i svodove nežnosti.
Videla sam ukrštanja svih vrsta obilja
na Gozbi Života.
Videla sam otkrovenje Sreće i hiljadu prepreka.
Videla sam velike migracije polova
i ljude bez pola.

Videla sam pre i posle

Videla sam sve moje crteže odjednom.
KAKVO LUDILO LUDILA!

A šta je tek ono što nisam videla.

Olja Ivanjicki, zbirka VIDELA SAM PRE I POSLE

[jela]

Među javom i med snom



Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

LAZA KOSTIC

[DijanaT]

МОСТАРСКЕ КИШЕ

У Мостару сам волио неку Свјетлану
Једне јесени
Јао, кад бих знао са ким сада спава
Не би му глава, не би му глава
Јао, кад бих знао ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби
Јао, кад бих знао ко то у мени бере
Кајсије још недозреле

Говорио сам јој ти си дериште
Ти си балавица
Све сам јој говорио
И плакала је на моје руке,
На моје ријечи
Говорио сам јој ти си анђео
Ти си ђаво
Тијело ти зрело
Што се правиш светица

А падале су сву ноћ неке модре кише
Над Мостаром
Није било сунца, није било птица
Ничег није било

Питала ме је имам ли брата
Шта студирам, јесам ли Хрват
Волим ли Рилкеа
Све ме је питала
Питала ме је
Да ли бих могао са сваком тако
Сачувај боже!
Да ли је волим, тихо ме је питала

А падале су над Мостаром
Неке модре кише
Она је била раскошно бијела
У собној тмини
Али није хтјела то да чини
Није хтјела, или није смјела
Враг би је знао
Јесен је, та мртва јесен на окнима
Њене очи птица, њена бедра срна
Имала је младеж, младеж је имала
Не смијем да кажем
Имала је младеж мали
Лјубичаст, или ми се чини

Питала ме је јесам ли Хрват
Имам ли дјевојку, волим ли Рилкеа
Све ме је питала
А на окну су к'о Божићни звончићи
Мога дјетињства звониле капи
И ноћна пјесма текла
Тихано низ доњу махалу
''Еј Сулејмана отхранила мајка''

Она је прострла своје године по паркету
Њене су очи биле пуне, к'о зреле брескве
Њене су дојке биле топле к'о мали псићи
Говорио сам јој да је глупава,
Да се прави важна
Свјетлана, Свјетлана,
Знаш ли ти да је атомски вијек
Де Гол, Гагарин и којештарије
Све сам јој говорио

Она је плакала, она је плакала
Водио сам је по Кујунџилуку, Ашчиницама
Свуда сам је водио
Под мостовима се играли жмурке
Неретва ждребица
Под Старим мостом Црњанског јој говорио
''Што је диван'', шапутала је
''Што је диван''

Кољена јој цртао у влажном пијеску
Смијала се тако ведро
Тако невино к'о први љиљани
У џамије је водио
Карађоз-бег мртав,
Премртав под тешким турбетом
На гроб Шантићев цвијеће је однијела
Мало плакала, као и све жене
Свуда је водио

Сад је ово љето
Сад сам сасвим други
Пишем неке пјесме у једном листу
Пола ступца за Перу Зупца
И ништа више

А падале су сву ноћ над Мостаром
Неке модре кише
Она је била раскошно бијела
У собној тмини
Али није хтјела то да чини
Није хтјела, или није смјела
Враг бијој знао
Ни оно небо, ни оно олачје
Ни оне кровове, блједуњаво сунце
-Изгладњелог дјечака над Мостаром
Не умијем заборавити
Ни њену косу,
Њен мали језик као јагоду
Њен смијех што је умио забољет к'о клетва
Ону молитву у капели на Бијелом бријегу
''Бог је велики'', говорила је
''Надживиће нас''
Ни оне тешке модре кише
О јесен, бесплодна њена јесен

Говорила је о филмовима,
О Џемсу Дину
Све је говорила
Мало тужно плачљиво о Карењини
Говорила је:
''Клајд Грифитс не би умио ни мрава згазити''
Смијао сам се:
''Ти си глупа, он је убица, ти си дијете''

Ни оне улице,
Оне продавнице посљедњег издања Ослобођења
Ни оно грожђе полусвијетло у излозима
Не умијем заборавити
Ону бесплодну, горку јесен над Мостаром
Оне кише
Љубила ме је по цијеле ноћи
Грлила ме и ништа више
Мајке ми, ништа друго нисмо

Послије су опет била љета
Послије су опет биле кише
Једно једино писмо из Љубљане
Откуда тамо
Ни оно лишће по тротоарима
Ни оне дане ја више не могу
Не умијем избрисати
Пише ми шта радим,
Како живим, имам ли дјевојку
Да ли икада помислим на њу,
На ону јесен, на оне кише
Она је каже,
Да је и сада иста куне се богом
Потпуно иста
Да јој вјерујем, да се смијем
Давно сам, давно проклео Христа
А и до ње ми баш и није стало
Клела се не клела
Мора се тако, не вриједе лажи

Говорио сам јој о Љермонтову, о Шангалу
Све сам јој говорио
Вукла је са собом неку стару Цвајгову књигу
Читала поподне
У коси јој било запретено љето,
Жутило сунца, мало мора
Прве јој ноћи и кожа била помало слана
Робе заспале у њеној крви
Смијали смо се дјечацима што су скакали
С мостова за цигарете
Смијали се јер није љето, а они скачу
''Баш су дјеца'', говорила је
''Могу умријети, могу добити упалу плућа
Онда су долазиле њене шутње
Дуге, предуге
Могао сам слободно мислити о свему
Разбистрити спинозу
Сатима и сатима могао сам гледати друге
Бацати облутке доле низ стијење
Могао сам сасвим отићи некуд
Отићи далеко
Могао сам умријети онако сам
У њеном крилу самљи од свију
Могао сам се претворити у птицу,
У воду, у стијену
Све сам могао
Прсте је имала дугачке, крхке, бескрвне, а хитре
Играли смо се буба-мара и скривалице
''Свјетлана, изађи, ето те под стијеном, нисам ваљда ћорав
Хајде, шта се каниш, добићеш батине''
Кад је она тражила могао сам побјећи у саму ријеку,
Нашла би ме
Намирише ме, каже, одмах
Позна ме добро
Нисам јој никад вјеровао
Валјда је стално ћурила кроз прсте
Волила је кестење, купили смо га по Рондоу
Носила га у собу, вјешала о кончиће
Волила је руже, оне јесење
Ја сам јој доносио
Кад свену стављала их је у неку кутију

Питао сам је шта мисли о овом свијету
Вјерује ли у комунизам
Да ли би се мијењала за Наташу Ростову
Свашта сам је питао
Понекад глупо, знам ја то и те како
Питао сам је да ли би волила малог сина
Рецимо плавог
Саккала је од усхићења – хоће, хоће
А онда одједном падала је у неку тугу
Као мртво воће
Не смије и не смије
Не би она то ни за живу главу
Види ти њега, мисли тек тако
Као да је она пала с Јупитера
Ко је то рецимо Перо Зубац да баш он, а не неко други
Таман посла!
Као да је он у најмању руку Брандо или такви

Говорио сам јој:
''Ти си глупа. Ти си паметна.
Ти си ђаво. Ти си анђео.''
Све сам јој говорио
Ништа ми није вјеровала
''Ви сте мушкарци рођени лажови! Ви сте хуље!''
Свашта је говорила
А падале су над Мостаром неке модре кише
Стварно сам волио ту Свјетлану једне јесени
Јао, кад бих знао са ким сада спава
Не би му глава, не би му глава
Јао, кад бих знао ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби
Јао, кад бх знао ко то у мени бере кајсије још недозреле




ПЕРО ЗУБАЦ

Aaa, Мостар мој родни град!
:buketic: :buketic: :buketic:

[Ivana***]

SJEĆAŠ LI SE, SRCE?...

Sjećaš li se, srce, što je nekad bilo?
Sjećaš li se sada prošlosti i dana,
Kad si puno vjere, kao tiče milo,
Dizalo se letom put nebesnih strana?

Ugušeni zrače, u oblaku tuge,
Vihori i b'jesi slomiše ti krila,
Boravište tvoje bjehu šarne duge,
I tičija jata družina ti bila...

K'o nevini cvijet, puno čednog mira,
U zanosu milom grlili te snovi,
I k'o akord mili anđeoskih lira
Budila te pjesma zvukom želja novi'.

Netaknuto burom borbe i spoznanja
Živjelo si mirno u želji i plamu,
Al' sve želje drage o kojima sanja
Razduv'o je vjetar u poroz i tamu...

Ružičasti veo, kroz koji se žudno
Gledalo u prostor života i ljudi,
Rastrgla je java i poznanje budno,
Pa satana mrska sad pred nama bludi.

O, dajte mi nazad v'jenac prošlih dana,
Vratite mi čase, u kojim' sam samo
Osjećao ljubav i vjerov'o sl'jepo
U ljude i Boga što boravi tamo.

Vratite mi srce, gdje bezbrižna sreća
K'o kandilo sv'jetlo sjaji se i blista,
U odjeku groma što se Boga sjeća
I vjeruje uskrs raspetoga Hrista.


1896.

[Ivana***]

OSTAJTE OVDJE...



Ostajte ovdje!...Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hl****
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratsku ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije -
Grki su tamo zalogaji hl****
Gdje svoga nema i gdje brata nije...




1896.

[Nanica]

Bilo je tema koje pesme su vam najdraze i koje imaju najbolje reci.
A sada da pitam isto, koja pesma vam je najdraza kada govorimo o poeziji? Koja pesma i pesnik? Napisite ovde pesmu koja je vama najdraza ... ?
Od pesnika volim Erica, Desanku Maksimovic, Crnjaskog (Lament nad Beogradom) itd. Pesma koja mi se mnogo dopada je je "Sreca", Desanka Maksimovic - Mozete i dodati i strane pesme.
:skakutav:
Ne merim vise vreme na sate
ni po suncevom vrelom hodu
Dan je meni kad njegove se oci vrate
I noc kad ponovo od mene odu

Ne merim vise srecu ni smehom, ni time
da li je ceznja moja od njegove jaca
Sreca je meni kad bolno cutim s njime
I kad nam srca biju ritmom placa

Nije mi zao sto ce zivota vode
odneti i moje granje zelene
Sad mladost i sve neka ode
On je zadivljen stao kraj mene
Ajde sad vi ... :)

[VukovZ.]

Sreca je meni kad bolno cutim s' njime....

Neizrecivo :-) .

[Nanica]

:smile: Lepo si reko ono posle moga naslova ove teme!!! Bas i taj deo te pesme je meni super! :)

[no name]

Bilo je tema koje pesme su vam najdraze i koje imaju najbolje reci.

Nanice, tema o poeziji na forumu,takodje, postoji.
Posto poeziju jako volim nemam nista protiv da o njoj pisemo na dva mesta, ali plasim se da ce to administratori izbrisati.
Zato, pogledaj temu "Jedan kutak za poeziju", tamo ces moci da procitas koje pesme "forumasi" vole.
Veliki pozdrav!!!

[Nanica]

Nisam sretna sa temama, svako je neko ih smislio pre mene!!!:-P A ne smeta meni, drago mi je da vidim da ima "Jedan kutak za poeziju", jer mnogo je volim!
Gledala sam bila, a moja greska gledala pod "P" -poezija pa zakljucila ne postoji!
Pa naravno: Prvo sam smislila kako to da niko nije postavio ovakvu temu!!! ---Onome koje postavio ovu temu, svaka cast - tema za razmisljanje i tako dalje!
Vidim da su je administratori stavili u ovu temu, lepo da nije izbrisana. Hvala! Pozdrav!!
:wink: :wink: E noname, hvala i tebi ... drugi put cu zaista pazljivije da pogledam

[JOCIKA]

MIka Antic-
Ljubav

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

:blueeyes:

[Ivana***]

Možeš doći


Ti si oduvek trag misli
iz mojih snoviđenja
i zato uvek možeš doći,
ali ne možeš doći iznenada
onome koji oduvek Te čeka
da ti poveri Tajnu,
jer nisi Ti,
tako rascvetalog srca,
talasanje bulke
za kratkog veka pšenice.

Baš zato ne možeš doći iznenada
onome koji je spreman
da Ti bude bliži od lancima
svezanih,
makar se i ne dotakli,
jer nisi Ti uzalud Sunce
što stiže u moje dvorište.

Zato uvek možeš doći,
i ne možeš doći iznenada
u naše prožimanje
da sa mnom spoznaš
kako neviđeno i nedoživljeno
postoji
i da kroz mene dosegneš
Praslike i Večnost.

(M. Ninkov)

[no name]

U utorak 14. juna u pozoristu DADOV bice odrzano vece ljubavne poezije - "Poezijom protiv nasilja" pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture.
Ucestvuju: Iva Strljic, Andrija MIlosevic i Slavisa Djurovic.

Ja se iskreno nadam da cu biti tamo,mada mi je ispit naredne nedelje.
Ako je neko raspolozen da slusa peziju, eto gde moze provesti jedan deo veceri u utorak!!! Pozdrav! ;)

[Ivana***]

Mihail Ljermontov:

TRENUTAK SMO ZAJEDNO BILI

Trenutak smo zajedno bili,
no vjecnost je nistetna pred njim !
U poljubac cuvstva smo slili
i spalili poljupcem jednim.
Zbogom ! Jer ljubismo kratko
cemu da tuga te steze ?
Razdijelit se ne bje nam lako,
no sastat se bilo bi teze !

Prelepo...........

[Lorelay]

Tamnicareva pesma



Kuda lepi tamnicaru

S krvlju poprskanim klucem

Hitam dragu da otkljucam

Ako odvec kasno nije

Zatvorih je zatocih je

Vesma nezno I okrutno

U skrovistu zelje moje

U dubini patnje moje

U lazima buducnosti

U gluposti zaklinjanja

Hocu da je oslobodim

Neka bira sta joj drago

Cak I da me zaboravi

Cak I da od mene ode

Cak I da se opet vrati

Cak I da me jos miluje

Ili drugog dragog ljubi

Ako joj je drugi mio

A ako li sam ostanem

I ako bez nje osvanem

Ja cu nesto sacuvati

Ja cu uvek sacuvati

Njenih grudi raj-mekotu

U supljini svoga dlana

Do poslednjeg svoga dana.

----------------------------------

volela bih da sam ovo ja napisala
ali je to ipak prever

[Tatjana]

PESMA ZA NAS DVOJE
Miroslav Antić



Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

[Tatjana]

Ana Ahmatova

Grčih ruke ja pod tamnim velom...
"Od čega si danas bleda, čega?"
-Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: "Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj".
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: "Na promaji ne stoj".

----------------------------------------------------

ČEKAJ ME
Konstantin Simonov

Čekaj me i ja ću sigurno doći
Samo me čekaj dugo
Čekaj me i kada žute kiše
Noći ispune tugom

Čekaj i kada vrućine zapeku
I kada mećava briše
Čekaj i kada druge niko
Ne bude čekao više

Čekaj i kada pisma prestanu
Da stižu izdaleka
Čekaj i kada čekanje dojadi
Svakome koji čeka

Čekaj me i ja ću sigurno doći
Ne slušaj kad ti kažu
Kako je vrijeme da zaboraviš
I da te nade lažu

Nek povjeruju i sin i mati
Da više ne postojim
Neka se tako umore od čekanja
I svi drugovi moji
I gorko vino za moju dušu
Nek piju kod ognjišta

Čekaj.
I nemoj da sjediš s njima
I nemoj da piješ ništa

Čekaj me i ja ću sigurno doći
Sve smrti me ubiti neće
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!

Ko ne zna da čeka
Taj neće shvatiti
A neće znati ni drugi
Da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim

Nas dvoje samo znaćemo
Kako preživjeh vatru kletu
Jednostavno ti si znala da čekaš
Kao niko na svijetu

-------------------------------------------------

SREĆA
Desanka Maksimović

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

[Tatjana]

IZ KOJEG SI TI SVIJETA

Iz kojeg si ti svijeta?
Iz kojeg cvijeta dolaziš?
Zašto nisi kao i sve druge žene,
koje prođu kao sjene,
čija se ni imena ne pamte,
čiji se dodiri usana zaborave,
s prvim jutrom?

Iz koje si ti ljubavi?
Iz koje knjige?
Iz kojeg romana,
kad mi tako bez ikakvog plana,
bez namjere,
srce lomiš na dijelove
i noći mi pretvaraš u dane?

Koja si ti žena
kad mi pola života u tebe stane,
zbog koje žalim
sve ovo što prebrzo ide
što su jeseni bliže
i što mi se suze vide prvi puta?

Jedino si s neba mogla doći,
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam.

Iz kojeg si svijeta?
Iz kojeg cvijeta nosiš taj miris,
da te volim,
i nikad ne prebolim.


Željko Krznarić

--------------------------------------


UVELI LIST

Svaki cvet bi da je plod,
svako jutro veče da je,
samo jedno večno traje:
kroz menjanje stalni hod.

I najlepšeg leta sjaj
želi svetlost,želi jesen.
Strpljivo se, liste, daj
vetru neka te ponese.

Ne brani se,milo igraj,.
budi tih pri tom.
Nek te vetar što te kida
nosi u tvoj dom.

Herman Hese

-----------------------------------------------


UVELO LIŠĆE

O! Tako bih želeo da se setiš
sretnih dana kad smo bili skupa.
U to doba život je bio lepši
i sunce je bilo toplije nego danas.
Uvelo lišće evo već je stiglo,
žal i uspomene isto tako,
i severac ih nosi
u hladnu noć zaborava.
Vidiš da nisam zaboravio
tu pesmu koju si mi pevala.

To je jedna pesma što je ličila na nas,
ti si me volela,
ja sam te voleo,
I živeli smo skupa
ti koja si me volela
i koju sam voleo.
Ali život razdvaja one koji se vole,
lagano,
i neprimetno,
i more briše na pesku
korake rastavljenih ljubavnika.

Uvelo lišće evo već je stiglo,
žal i uspomene isto tako.
Ali moja ljubav ćutljiva i verna
stalno se smeši i zahvaljuje životu.

Tako sam te voleo i bila si tako lepa!
Kaži kako onda da te zaboravim?
U to doba život je bio lepši,
i sunce je bilo toplije nego danas.
Ti si bila moja najnežnija ljubav...
I šta će mi onda ta tuga?
A ta pesma koju si mi pevala
uvek, uvek će mi zvoniti u ušima.

To je jedna pesma što je ličila na nas.
Ti si me volela,
ja sam te voleo,
i živeli smo skupa,
ti koja si me volela,
i koju sam voleo.
Ali život razdvaja one koji se vole
lagano,
i neprimetno,
i more briše na pesku
korake rastavljenih ljubavnika.

Žak Prever

-----------------------------------------------------

PRISUTAN KAO SVJETLOST BEZ GLASA

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju promenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe ćutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti,
sada,
ovoga časa.

Enes Kišević


--------------------------------------------

Pozz!

[VukovZ.]

-----------------------------------------------------


PRISUTAN KAO SVJETLOST BEZ GLASA

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju promenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe ćutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti,
sada,
ovoga časa.

Enes Kišević


--------------------------------------------

Pozz!

..To što nisam tu, ne znači da nisam negde drugde..

..Moći ćeš me uvek prepoznati u značenju svega oko sebe..

..'' Svaka priča(ljubav) počinje mnogo pre
svog početka.

I kad jednom počne, više se
ne završava.

Zapamti to. ''..

..'' Dobrota i sila su neuporedivi jer je dobrota daleko nadmoćnija a to zato što je sila samo sredstvo a dobrota i sredstvo i cilj. ''..

..moći ćeš me uvek prepoznati u značenju svega oko sebe..

..to što nisam tu, ne znači da nisam negde drugde..

..poz..

[RENATA59]

..To što nisam tu, ne znači da nisam negde drugde..

..Moći ćeš me uvek prepoznati u značenju svega oko sebe..

..'' Svaka priča(ljubav) počinje mnogo pre
svog početka.

I kad jednom počne, više se
ne završava.

Zapamti to. ''..
..'' Dobrota i sila su neuporedivi jer je dobrota daleko nadmoćnija a to zato što je sila samo sredstvo a dobrota i sredstvo i cilj. ''..

..poz..

....ono mjesto gdje se dešavaju 'čuda' kako se kaže i gdje je toliko željela doći i biti i sjetiti se,pokuŠati zamisliti kako je bilo...je mjesto gdje će ona doći...

:):)

:poljubac:

[Ognjan]

MA NIJE SE VRATILA :)


Ljubavi jedina otisla si,
ni zbogom mi rekla nisi.
A ja sam te voleo vise od svega,
i sve ovo vreme tvoja ljubav mi je srce sekla.


Kako vreme odmice volim te sve jace,
pogled je bio dovoljan,sad mi srce preskace.
Za tobom srce zudi i tvoje ljubavi je gladno,
jedina moja mislim o tebi stalno.


Dosla je zima koju nikad niko voleo nije,
dok me ima i dok sam ziv volecu je,
jer tvoje mirise krije.
Ona mi te je donela kao sneznu vilu,
nikad necu sresti,tako lepu i milu.
:littlero:

"Pesmu" osmislio za celih 6,5 min moj drug BUDA ZAVODNIK .Pesma ce se pojaviti na sledecem Vladinom koncertu u HN 2006.



.................................................. ....................
Mislim da je ortak zasluzio bar pohvalu za hrabrost!!!
Ako neko hoce da je otkupi,cena ove "prelepe" pesme je 1000e,nije fiksno:)

[RENATA59]

...

..'' Svaka priča(ljubav) počinje mnogo pre
svog početka.

I kad jednom počne, više se
ne završava.

Zapamti to. ''..

.poz..

vjerovala sam u to..

[Tatjana]

Ljubav

Nisam te videla mesec dana ravno,
i ništa. Sasvim sam čvrsta duha.
Ćutljivija sam možda, lice mi tavno.
Živi se, znači, i bez vazduha.

Marija Pavlikovska Jasnoževska

[extraordinary]

Evo,da i ja doprinesem ovom kutku. Videla sam da su neki od vas vec ispisali stihove iz zbirke 'GRADINAR',malo mi je cudno da se niko nije setio pesme br. 42 (moja omiljena iz ove zbirke),pa bih ja upravo nju dodala ovoj divnoj kolekciji.

R. TAGORE - GRDINAR - pesma br.42

DA TE NE BIH LAKO POZNAO
IGRAS SE SA MNOM
ZASENJUJES ME MUNJAMA SVOG SMEJANJA
DA BI SAKRILA SUZE SVOJE
POZNAJEM
POZNAJEM LUKAVSTVO TVOJE
NIKADA NE KAZES REC KOJU BI TREBALO

DA TE NE BIH LAKO OCENIO
IZMICES MI NA HILJADU STRANA
DA TE NE BIH POMESAO SA MNOGIMA
STOJIS ODVOJENO
POZNAJEM
POZNAJEM LUKAVSTVO TVOJE
NIKADA NR IDES PUTEM KOJIM BI TREBALO

TVOJ PROHTEV JE VECI OD PROHTEVA DRUGIH
ZATO CUTIS
PRITVORNOM RAVNODUSNOSCU NE HAJES ZA MOJE DAROVE
POZNAJEM
POZNAJEM LUKAVSTVO TVOJE
NIKADA NE UZIMAS STO BI TREBALO

[RENATA59]

Naučit ćeš da poljubci nisu ugovori
a darovi nisu obećanja.
I prihvatiti ćeš požare uzdignute glave
i pogledom prema naprijed
ljupkošću žene,a ne tugom djeteta.
I naučit ćeš graditi ceste danas,
jer sutra je previše nesigurno,
a budućnosti znaju propasti na pola puta...
Naučit ćeš da i sunce peče
ako se previše izložiš njemu.
Zasadi vlastiti vrt
i ukrasi vlastitu dušu,
umjesto da čekaš
da ti neko donese cvijeće.
Naučit ćeš da možeš izdržati,
da si snažna i da vrijediš.
I sa svakim zbogom
učit ćeš sve više i više...

Iz jednog filma...mami se svidjeli...

[Downforce]

Patnja

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.

Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više

[Herceg_Novi]

down bas super pjesma - dobar izbor :)
evo jos jedne koja se meni svidjela ...


Molim te, poslusaj ono sto ne kazem

Molim te, poslusaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam sigurna
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da mi ne treba niko.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smirena, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrila
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene same,
od zatvora sto sam ga sama sagradila,
od prepreka sto ih sama tako bolno podizem.
To je jedino sto će me uveriti u ono u što ne mogu uveriti sama sebe,
da zaista nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem spolja
i uplasenim detetom unutra.
Tako pocinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono što ne kažem.
Sto bih volela da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskrena i spontana te biti ja,
ali mi ti moras pomoći.
Moras pruziti ruku
čak i kada se čini da je to posljednje sto želim.
Samo ti možeš iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, nježan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer zaista brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me ozivis možeš udahnuti zivot u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti možeš srusiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uvjerenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Sto mi blize prides
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome sto o covjeku kažu knjige,
ja sam često nerazumna.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jača od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobediti zidove
cvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitas?
Ja sam ona koju znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covek na koga naides
i ja sam svaka žena na koju naides.

Charles C. Finn

[RENATA59]

Proljetna balada

Na samom kraju jedne subotnje veceri
mirne i tihe, pred svitanje novog dana,
Zagrljaji, poljupci
svileno nježan dodir njenih usana.

Oproštaj od nje uvijek me rastuži,
pod mjesecom opkoljenim zvijezdama,
U tišini slušam njeno disanje.
eh, kad bi ovaj trenutak potrajao satima...

I sanjarim, o nama samima,
nitko nas ne smeta, mi, izvan svega,
Imam san, da pobjegnemo zajedno
i da ju ukradem od ostatka svijeta.

Otužna melodija samoce
s olujom u srcu brojim sate,
Praznina u glavi, kao droga, ovisan o njoj
jedino me misli o njoj stalno prate.

U potpuno deliriju bez nje,
ma gdje li je? Želim ju! Trebam ju!
Usred magle misli, otrgnut od stvarnosti, shvacam
Da jedno što zapravo vidim...
vidim samo nju.

[RENATA59]

Ne odustaj:)

Kada stvari pođu loše
kao kad katkad biva
Kada ti se put kojim hodiš
učini vrlo napornim
Kada želiš da se smeješ
a moraš da uzdišeš
Kada te neka briga teško potiskuje
Zastani ako moraš
ali ne odustaj.

Uspeh je neuspjeh
izokrenut iznutra
Srebrena senka
oblaka sumnje
I nikada nećeš moći reći
koliko si blizu
Jer možeš biti blizu
kada ti se čini daleko.
Zato istraj u borbi
kada si najteže pogođen
Baš kada stvari pođu loše
ne smiješ da odustaneš.

[Dena D.]

<H2>EMINA </H2>

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!...


<H2>1903.</H2><H2>Aleksa Santic </H2>

[Dena D.]

i moja omiljena...
NE DAJ SE, INES

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko traži"
Ne daj se Ines
Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta
Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines

Arsen Dedic

[RENATA59]

Dom na cesti

Ležah u prašini kraj ceste.
Niti vidjeh njegovo lice
niti on vidje lice moje.

Zvijezde sišle su, i zrak bijaše plav.
Niti vidjeh njegove ruke
niti on vidje ruke moje.

Istok postade kao limun zelen.
Zbog ptice jedne otvorih oči.

Tada doznah koga sam ljubila
čitav život.
Tada on dozna kome je ruke
grlio uboge.

I uze čovjek zavežljaj, i krenu
plačući u svoj dom.
A dom je njegov prašina na cesti
kao i moj dom.

Vesna Parun


Veoma mi se svidjela:):)

[z.milica]

Arsen Dedić
PRVA LJUBAV


Ko mnogo daje, malo prima
Ti ništa ne znaš, draga moja
Večeras pijem u čast prve
Od svojih ljubavi bez broja

O takvoj ljubavi ja pjevam
Upravo onoj što se plaća
U tom životu tako škrtom
Odlazi sve, malo se vraća

Užitak taj od jednog sata
Do ludog srca ni ne dođe
Nježnosti malo i malo tuga
Zatvoriš vrata i sve prođe

Čovek sam živ, nisam svetac
Milovan lažno i ja sam bio
Besplatno bješe al ne marim
Jel prave nježnosti sam htio

I tako dalje teku dani
Za ovaj život mi smo slabi
Jer tu se uvijek neko nađe
Ne daje ništa a sve grabi

Ne žalim danas nit se kajem
Odgovor ne znam i ne pitam
Al bezbroj puta mi je dosta
Po svojoj prošlosti da skitam

Zatvori vrata svojeg doma
Za san se spremaj budi sretna
A mene pusti da s borim
I sam da idem protiv vjetra

Danas ih sretnam sa malo tuge
Ko da im ništa nisam dao
I dok ih gledam samo mislim
Gdje mi je cvijet mladosti pao

Ko mnogo daje, malo prima
Ti ništa ne znaš, draga moja
Večeras pijem u čast prve
Od svojih ljubavi bez broja

[z.milica]

TA LJUBAV

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi, dotucavani,
poricani, zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali, poricali, zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se, osmehnuti se, smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas !

(Ž.Prever)

[prinz]

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u shumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

[prinz]

JEDNE VEČERI U SUTON

Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.

Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom čelu i licu od svile,
Gde mutno veče umire, polako.

Mi besmo nemi; ali mi se čini
To veče da smo u ćutanju dugom,
Sami i tužni u hladnoj tišini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.

I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema više...
Slušajuć tako te večeri mutne
Vetrova pesmu i muziku kiše.

[z.milica]

Uzalud je budim (Branko Miljković)

Budim je
zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba
razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo

Volim je ušima....

Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi...

Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde...

Zbog ljudi
koji bez čela i imena
prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči
trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!

Moja ljubav
puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore
zbog ljubavi
zbog sebe

zbog drugih...

Budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla:
neka me traži
i vidi
da me nema

Ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim...

Uzalud
uzalud
uzalud...

Uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim

Ti znaš
voda protiče
ali ne kaže ništa........

Uzalud je budim

Treba obećati
izgubljenom imenu
nečije lice
u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke
i pretvorite me
u kamen!

[OLIVABAY]

AKO - Radjard Kipling

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kada sumnjaju u tebe;
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju
Ako možeš da čekaš, a da se ne zamoriš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž
Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji,
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;
Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu cilj
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom,
Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničeg više
Do volje koja im govori " Istraj"
Ako možeš da se pomešaš sa gomilom i da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa 60 skupocenih sekundi
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti Čovek, sine moj.

[z.milica]

POSLIJE LJUBAVI


Poslije ljubavi
ostaju telefonski racuni koji blijede

Poslije ljubavi
ostaju case sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima

Poslije ljubavi
ostaje obicaj da se bijelo vino nalijeva u dvije case
i da crte budu na istoj visini

Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i zacudjen pogled konobara
sto nas vidi s nekim drugim

Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promasenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6

Poslije ljubavi
ostaje recenica - dobro izgledas, nista se nisi promijenila
javi se ponekad,
imas jos moj broj

Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vracali

Poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne sifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da ce neko iznenada doci,
spustena slusalica kada se javi neciji tudji glas,
hiljadu i jedna laz.

Poslije ljubavi
ostaje recenica- ja cu prva u kupatilo-
i odgovor - zar necemo zajedno?-
-ovaj put ne-

Poslije ljubavi
ostaju saucesnici,
cuvari tajne koja nije vise tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj zeni

Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjecarke koje jesu.

Poslije ljubavi
ostaje povrijedjena sujeta.

Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge zene.

Poslije ljubavi
ne ostaje nista...

( Arsen D. )

[sans nom]

BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljala
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažila.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrila,
jer ga nisi ni tražila.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatila
da sve to što si disala
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

[sans nom]

3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužna.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi boodalast, čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti:
to ja još uvek šašav letim i živim…

Miroslav Antić



;)

[sans nom]

Miroslav Antić - Epilog
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se u stvari, jutro po sebi peni i razapinje dugu...
Ja sam priznao jednoj ženi da je život nešto prosto u meni
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir, a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja,
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako, malo nostalgično,
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice, kazaću,
gospođice, sve je, sve je, sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je, sve je, sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored i po oknu se pleo.
Gospođice, kazaću, u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed - ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat, ko zna kakvim ljudima...
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno, spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno, nešto golubije...
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi na mokrim,nabreklim,
crnim ****ma gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju i onako pevuše.
Ti me svakako razumeš:
sve je,sve je, sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan i prazan i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijalski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače, zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen, pomalo krišom, kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima... :wink:

[devojka iz vode]

DJURA JAKSIC-PONOC

...Ponoc je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duse to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni cas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoci
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pucini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Mozda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu vise ne cuje?
Pa zvezde placu, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se cuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide navise?
Il' bolnik kakav tesko uzdise?
Il' andjo melem s neba donosi?
Il' ostru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Mozda se krade, da nam popije
I ovu jednu casu radosti?
Il' mozda, suza ide zalosti?
Da nas orosi tuzna kapljica?
Ili nam mrtve vraca zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata skrinuse...
O, duse! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtase grudi,
Mnogo mi srca cepase ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo gresio
I s hladnom smrcu sebe tesio;
Mnogu sam gorku casu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!...
Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim nasim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bliznjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laz se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
A nevera se sa njima druzi...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Zivot je, majko, vrlo zalostan...


Aleksa Santic - Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše

[devojka iz vode]

Vladislav Petkovic Dis-Pijanstvo

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

[devojka iz vode]

HAHAHAHAHAHAHAHA. Pa....pronalazim se u ovoj pesmi:D

[enjoy.the.silence]

Moja drugarica, pise otkad znam za nju...

Na kraju puta - Nela Janosevic

Sta znaci blistav dan, naspram tvoje tame?
Dok posrcem, sa preteskim koferom visnjeve boje u ruci i tvojim starim,
pletenim salom oko vrata, koji mirise na otkose rascvetale lavande,
zaustavljam suze dlanovima, vec vlaznim od straha i pomisljam:
kako li je mucna skripa napustene decje
ljuljaske, zaljuljane nevidljivim telom nekog bivseg, nepostojeceg
deteta?!
Kako li je nepodnosljiva tisina, i koliko je potpuni mir gori
nego pisak, taj strasni pisak masine od koga postajem gluva i pritiskam
usi dlanovima!
A taj bledi podnevni sat, taj hladni azur neba pod
jesenjim suncem, nije li tamniji od osvetljene noci?
Iza nas,

nesto strasno vristi u tami, nesto uzasno i bezoblicno, sto rezi
poput zveri i klikce kao nocna ptica, i ko zna nismo li to mi sami,
i ne vristi li to nasa proslost za nama i ne da nam da usnimo!
Decak pospano sklapa svoje velike, tamne oci, pod gustim, crnim
trepavicama i te oci su stare, prastare, kroz njih prelecu vekovi, iako
mu je samo petnaest godina!
Mozda bih mogla putovati kroz vase oci, kao
kroz tunele od sitnih, kafenih ogledala i zauvek se sklupcati u nekoj
vijugi, kao u cvetu. Tako bih zauvek zivela u vasem secanju i ne bih
vise morala da trajem!
Ali ti si nepokorna kao drhtavo zdrebe u
naponu snage i spakovaces me u buducnost, u koju ne verujem, u koju bih
volela da zakoracim gola i bosa, da u nju ponesem samo sklapanje vasih
velikih,tamnih ociju gustih trepavica, kao sklapanje retkih crnih
cvetova dobijenih pazljivim ukrstanjem.
Zar ne vidis poluloptu meseca
kako se naginje nad bregom, kao veliko pescano uho?
Ako oslusnes, videces uvek istu noc, avgustovsku, ranu i
prozirnu, jednu od onih u kojima sa Plejada kaplju zvezde...
Jedna ce zvezda pasti u blistavu tamu tvog oka.
I vise nece biti vazno kada cu umreti.

[natalija]

Конкурс за поезију


Књижевни клуб “Велимир Рајић” из Алексинца расписао је конкурс за поезију.

Услови конкурса:

- три песме у три примерка
- тема је слободна
- песме морају бити необјављиване
- песма не сме бити дужа од 30 стихова
- радове слати под шифром са решењем шифре у посебној коверти
- један аутор може учествовати са само једном шифром
- конкурс је отворен од 15. новембра 2008. до 01. фебруара 2009. године
- додела награда је у мају 2009. године на VI Песничким сусретима.
АДРЕСА: Књижевни клуб “Велимир Рајић”
- за конкурс -
ул. Душана Тривунца 15
18220 Алексинац “

http://prozaonline.com/?p=1468